Budućnost F1 što se tiče mladih vozača ne deluje svetlo ali…
Ako ste gledali čuvenu parodiju Nikad Izvini, jedan od likova kaže drugom na račun zaplenjene količine alkohola – šta zna mali šta je trista kila viskija. Metafora koja tako lako može danas da se primeni na F1, samo što ćemo umesto viskija koristiti konjske snage. Mada jedan viskić s hledom ne bi bio hrđav zar ne? (Lingivisti šape dalje, Sebastijan mi je u teranju, pustiću ga na vas!)
Zapravo, gledano kroz rezultate mladog Lensa Strola, ali i Palmera kao i Vandorna ne možemo a da se ne otmemo utisku da mladi vozači u F1 baš ne pokazuju svoj talenat ili da su jednostavno precenjeni. Posebno, ako u tu sliku dodamo Djovanacijeve udese na VN Kine, ista postaje jako loša.
Sa druge strane, tu su Paskal Verlajn i Esteban Okon, koji u Fors Indiji i Zauberu ovu sliku bistre za dobru nijansu. Paskala ne mozemo smatrati novajlijom ali nakon udesa na ROC-u, njegova povratnička vožnja je pokazala da nije uzalud potrošio prošlu sezonu u Manoru. Okon je takođe, doduše od VN Belgije je bio član Manora, mada je pre toga imao mesto test vozača za isti tim.
Ova dva momka u svojim biografijama imaju jako lepe rezultate pre F1 – Okon je šampion GP3 serije a Verlajn DTM-a.
Sada dolazimo do dve crne ovce ovogodišnjeg šampionata – Strola i Palmera. Strol je, činjenica, tatin sin, momak koji je rođen da ne diže ništa teže od kašike (masivnije od kašike) ali neosporno je sledeće – bio je šampion evropske F3.
Palmer je isto tako sin slavnog oca – ali i šampion Gp2 Serije.
Dodajmo i Vandorna koji je uspešno zamenio Alonsa prošle godine na VN Kine nakon stravičnog udesa španca na predhodnoj trci, ali njemu moramo progledati kroz prste – McLaren Honda je sve samo ne dobar bolid. Dok Strol i Palmer imaju relativno konkurentne bolide, a da ne govorimo o kvalitetu bolida Verlajna i Okona, Đovanaci je, ruku na srce, ipak bio dobar u Australiji sa Zauberom koji je posle Meklarena najslabiji bolid na gridu.
U čemu je problem zapravo?
Ako se malo bolje zagledamo u današnju Formulu 1, ali i u serije koje prate takmičenje, odgovor se može nazirati u sledećem – prevelika tehnološka razlika. Koliko god mi imali primedbe na ove vozače, moramo da se setimo da Gp2, danas F2, zatim F3 i GP3, i naravno pomenuti DTM bolidi su daleko iza F1. A tek u 2017, taj zaostatak je toliko veliki da zaista ne možemo više da poredimo te mašine. Imajući u vidu da danas, ako hoćete da budete koliko-toliko konkurentni morate da uložite značajna sredstva u razvoj bolida i to ne kao ranije za par trka već bukvalno za svaku, ne čudi pojava recimo Rija Harijanta u timu. Takođe ne čudi i povratak penzionera Felipea Mase koji je prekinuo svoje mirne dane i vratio se trkanju. Ne ulazeći u prirodu ugovora sa Vilijamsom, Masa je ipak bio potreban da bi služio i kao siguran vozač u poenima ali i tutor mladom Strolu oko bolida – svemirskih brodova. Mala digresija – ako bi bolidi iz 2016. bili recimo Spejs šatl, onda su ovi danas bukvalno Enterprajz ili ko više voli Milenijum Falkon (nisam fan ni Star Vorsa ni Star Treka, eto čudno ali tako je).
Što se talenta tiče (još jedna digresija, talenat je bilo ime za novac, tj. mera mase za zlato – 58,9kg za jedan) Verlajn i Okon možda malo odskaču, pogotovu Verlajn koji je došao iz serije koja je u potpunosti suprotna trkačkim bolidima, ali ne možemo osporiti rezultate i ostalih pomenutih. Ipak su niže serije koliko-tolkio konkurentnije međusobno, jer je i cena samog šampionata uslov da se isti i održi. Primerice, za jedan stari Mercedesov motor imate najmanje 2-3 tima u F2 i F3 sa komplet postavom i mehaničarima. A da ne govorim da je motor tih istih nižih serija u odnosu na F1 današnje motore – bicikla ako ne i sketbord.
Zato možda treba da mladim vozačima malo progledamo kroz prste. Veliki timovi, sa izuzetkom Red Bula, drže se vozača sa dužim stažom u F1, jer smatraju da sa novajlijama gube šansu za osvajanje titule u obe konkurencije. Zapravo, besmisao akademije Ferari dolazi ovde do izražaja – sem Bjankija koga na žalost sudbina nije dovela do željenog cilja, Ferari svoje akademce prepušta slučaju. Đovanaci je imao malo sreće ali to je najviše što će videti od SF-70H, test i ništa više. Vožnja u Zauberu koji je sada najdalje od Ferarija (Has je postao tim br.2 Ferarija) pokazala je da je potrebno da se još izbrusi. Drugim rečima, ako ovakvo stanje ostane nakon 2020, akademci Ferarija bi mogli da pocekaju ili jednostavno da odu iz Akademije jer za njih nema mesta u top timovima osim test vozača – a testovi su postali krajnje beskorisni. Barem za male i srednje timove.
Kod Red Bula situacija je drugačija, mada moramo priznati da od 2015, rotiraju Kvjata i Ferštapena.
Mercedes je uspeo da pogura Verlajna i Okona ali oni su jedan u Zauberu, a drugi u Fors Indiji koja je doduše opremljena Mercedesovim motorom. Malo sreće za Okona. Sa druge strane, Perez koji je isto bio akademac Ferarija, sada kao prvi vozac FI, čeka šansu koja će se možda pojaviti krajem ove godine – mesto u Ferariju. Ali tu su i Grožan i možda Hulkenberg.
Šta bi moglo za kraj da se još doda – možda ovo – dokle god F1 bude ovoliko odlazila daleko, mladim vozačima biće teško. Što zbog prekomplikovane tehnologije, što zbog politike tima, što zbog prevelike razlike između serija hranilica i glavne serije.
Nekada je F1, u vreme atmosferaca, bila koliko toliko bliska F3000, pa su vozači dolazili na testove i žalili se na prevelike sile u krivinama i na kočenjima. Danas, mladi testeri iako fizički spremniji, žale se na prevelike modove i komande na bolidu.
Zapravo, gledano kroz rezultate mladog Lensa Strola, ali i Palmera kao i Vandorna ne možemo a da se ne otmemo utisku da mladi vozači u F1 baš ne pokazuju svoj talenat ili da su jednostavno precenjeni. Posebno, ako u tu sliku dodamo Djovanacijeve udese na VN Kine, ista postaje jako loša.
Sa druge strane, tu su Paskal Verlajn i Esteban Okon, koji u Fors Indiji i Zauberu ovu sliku bistre za dobru nijansu. Paskala ne mozemo smatrati novajlijom ali nakon udesa na ROC-u, njegova povratnička vožnja je pokazala da nije uzalud potrošio prošlu sezonu u Manoru. Okon je takođe, doduše od VN Belgije je bio član Manora, mada je pre toga imao mesto test vozača za isti tim.
Ova dva momka u svojim biografijama imaju jako lepe rezultate pre F1 – Okon je šampion GP3 serije a Verlajn DTM-a.
Sada dolazimo do dve crne ovce ovogodišnjeg šampionata – Strola i Palmera. Strol je, činjenica, tatin sin, momak koji je rođen da ne diže ništa teže od kašike (masivnije od kašike) ali neosporno je sledeće – bio je šampion evropske F3.
Palmer je isto tako sin slavnog oca – ali i šampion Gp2 Serije.
Dodajmo i Vandorna koji je uspešno zamenio Alonsa prošle godine na VN Kine nakon stravičnog udesa španca na predhodnoj trci, ali njemu moramo progledati kroz prste – McLaren Honda je sve samo ne dobar bolid. Dok Strol i Palmer imaju relativno konkurentne bolide, a da ne govorimo o kvalitetu bolida Verlajna i Okona, Đovanaci je, ruku na srce, ipak bio dobar u Australiji sa Zauberom koji je posle Meklarena najslabiji bolid na gridu.
U čemu je problem zapravo?
Ako se malo bolje zagledamo u današnju Formulu 1, ali i u serije koje prate takmičenje, odgovor se može nazirati u sledećem – prevelika tehnološka razlika. Koliko god mi imali primedbe na ove vozače, moramo da se setimo da Gp2, danas F2, zatim F3 i GP3, i naravno pomenuti DTM bolidi su daleko iza F1. A tek u 2017, taj zaostatak je toliko veliki da zaista ne možemo više da poredimo te mašine. Imajući u vidu da danas, ako hoćete da budete koliko-toliko konkurentni morate da uložite značajna sredstva u razvoj bolida i to ne kao ranije za par trka već bukvalno za svaku, ne čudi pojava recimo Rija Harijanta u timu. Takođe ne čudi i povratak penzionera Felipea Mase koji je prekinuo svoje mirne dane i vratio se trkanju. Ne ulazeći u prirodu ugovora sa Vilijamsom, Masa je ipak bio potreban da bi služio i kao siguran vozač u poenima ali i tutor mladom Strolu oko bolida – svemirskih brodova. Mala digresija – ako bi bolidi iz 2016. bili recimo Spejs šatl, onda su ovi danas bukvalno Enterprajz ili ko više voli Milenijum Falkon (nisam fan ni Star Vorsa ni Star Treka, eto čudno ali tako je).
Što se talenta tiče (još jedna digresija, talenat je bilo ime za novac, tj. mera mase za zlato – 58,9kg za jedan) Verlajn i Okon možda malo odskaču, pogotovu Verlajn koji je došao iz serije koja je u potpunosti suprotna trkačkim bolidima, ali ne možemo osporiti rezultate i ostalih pomenutih. Ipak su niže serije koliko-tolkio konkurentnije međusobno, jer je i cena samog šampionata uslov da se isti i održi. Primerice, za jedan stari Mercedesov motor imate najmanje 2-3 tima u F2 i F3 sa komplet postavom i mehaničarima. A da ne govorim da je motor tih istih nižih serija u odnosu na F1 današnje motore – bicikla ako ne i sketbord.
Zato možda treba da mladim vozačima malo progledamo kroz prste. Veliki timovi, sa izuzetkom Red Bula, drže se vozača sa dužim stažom u F1, jer smatraju da sa novajlijama gube šansu za osvajanje titule u obe konkurencije. Zapravo, besmisao akademije Ferari dolazi ovde do izražaja – sem Bjankija koga na žalost sudbina nije dovela do željenog cilja, Ferari svoje akademce prepušta slučaju. Đovanaci je imao malo sreće ali to je najviše što će videti od SF-70H, test i ništa više. Vožnja u Zauberu koji je sada najdalje od Ferarija (Has je postao tim br.2 Ferarija) pokazala je da je potrebno da se još izbrusi. Drugim rečima, ako ovakvo stanje ostane nakon 2020, akademci Ferarija bi mogli da pocekaju ili jednostavno da odu iz Akademije jer za njih nema mesta u top timovima osim test vozača – a testovi su postali krajnje beskorisni. Barem za male i srednje timove.
Kod Red Bula situacija je drugačija, mada moramo priznati da od 2015, rotiraju Kvjata i Ferštapena.
Mercedes je uspeo da pogura Verlajna i Okona ali oni su jedan u Zauberu, a drugi u Fors Indiji koja je doduše opremljena Mercedesovim motorom. Malo sreće za Okona. Sa druge strane, Perez koji je isto bio akademac Ferarija, sada kao prvi vozac FI, čeka šansu koja će se možda pojaviti krajem ove godine – mesto u Ferariju. Ali tu su i Grožan i možda Hulkenberg.
Šta bi moglo za kraj da se još doda – možda ovo – dokle god F1 bude ovoliko odlazila daleko, mladim vozačima biće teško. Što zbog prekomplikovane tehnologije, što zbog politike tima, što zbog prevelike razlike između serija hranilica i glavne serije.
Nekada je F1, u vreme atmosferaca, bila koliko toliko bliska F3000, pa su vozači dolazili na testove i žalili se na prevelike sile u krivinama i na kočenjima. Danas, mladi testeri iako fizički spremniji, žale se na prevelike modove i komande na bolidu.
