Dužina staze: 4.259 m
Broj krivina: 18
Broj trka: 20
Rekord kruga: 1m27.981 – Gerhard Berger, Benetton (1997)
Autodromo de Buenos Aires Oscar y Juan Galvez je staza za auto-moto trke kapaciteta 45.000 u Buenos Ajresu, u Argentini, izgrađena 1952. godine tokom vladavine predsednik Huana Perona. Inicijalno je ponela naziv Autodromo 17 de Octubre po datumu Dana lojalnosti do Peronovog svrgavanja. Kasnije je ponela ime po braći, argentinskim trkačima, Juanu Galvezu i Oscaru Alfredu Galvezu.
Staza se nalazi u parku u južnom delu grada na ravnim površinama okruženim velikim tribinama, pružajući većini gledalaca odličan pogled na celu pistu. Neke trke su vožene bez krivudave sekcije, što je značajno smanjivalo vreme kruga.
Trka od 1000 km sportskih automobila u Buenos Ajresu je koristila autodrom kao i delove autoputa koji su se nalazili u blizini staze od 1954. do 1960. Događaj od 1000 km se ponovo vratio od 1970. do 1972. godine, ali je tada u upotrebi bila samo staza.
Dvadeset trka Formule 1 za Veliku Nagradu Argentine održano je na ovoj stazi između 1953. i 1998. i korišćene su brojne različite konfiguracije. Velika nagrada Argentine je izbačena iz kalendara za 1982. zbog invazije ove zemlje na Foklandska ostrva i iznenadnog povlačenja Carlosa Reutemanna posle Velike nagrade Brazila 1982. godine. Krivudava konfiguracija sa Senna S sekcijom, korišćena je od 1995–1998, ali ta verzija staze nije bila popularna u Formuli 1. Posle trke 1998. nije bilo novca za održavanje trke i ona je ponovo nestala sa kalendara.
1953–1960
Trka iz 1953. je ujedno bila prva trka Formule 1 u Južnoj Americi. Domaći heroj Juan Manuel Fangio je povukao svoj Maserati sa staze posle 36 krugova zbog kvara na menjaču. Pobedu Alberta Ascarija za Ferrari je zasenila nesreća u kojoj je poginulo devet ljudi, a mnogi su povređeni zbog prevelike gužve duž staze. Trka je bila jako reklamirana i veruje se da je došlo oko 400.000 ljudi. Objekat je bio toliko krcat da su ljudi stajali na ivicama krivina, nekoliko centimetara udaljeni od automobila koji su prolazili preko temena.
Sledeće godine, staza je vožena u smeru suprotnom od kazaljke na satu, a Fangio je stigao do vrha podijuma, osvojivši svoju domaću Veliku Nagradu iz drugog pokušaja. Uspesi su se nastavili sa osvajanjem naredne tri Velike Nagrade u Argentini, od kojih je jedna bila trka iz 1955. godine. Bila je to jedna od najtoplijih trka u istoriji, na 40C sa temperaturom staze koja je dostizala 51C. Fangio, koji je tada vozio za Mercedes, bio je jedini vozač koji je završio 96 krugova nakon tri sata, a da nije predao svoj automobil drugom vozaču. Na jednoj nozi je imao teške opekotine od cevi šasije zagrejane izduvnim gasom i zbog toga je morao na tromesečni oporavak.
1958. godine je Stirling Moss odneo pobedu, u pretposlednjoj trci u Fangiovoj karijeri. To je takođe bila prva pobeda u šampionatu Formule 1 za automobil sa motorom pozadi i prva za privatni tim.
Novozelanđanin Bruce McLaren je pobedio 1960. a nakon Fangiovog odlaska i kasnijeg penzionisanja njegovog sunarodnika Josea Froilana Gonzalesa, uz nestabilnost vlade nakon Peronovog izgnanstva (1955.), Velika nagrada Argentine je nestala iz kalendara Formule 1 1961. godine.
1971–1981
U Buenos Ajresu je 1971. održana trka Formule 1 koja nije bila u okviru šampionata, a pobedio je Chris Amon. Velika Nagrada Argentine se godinu dana kasnije vratila u Svetski šampionat, a Carlos Reutemann se pojavio kao novi favorit domaće publike. Varijanta koja je korišćena u naredne dve godine bila je slična onoj od ranije, osim što je skraćen pravac koji vodi u ukosnicu nakon Tobogan S sekcije. Reutemann je zauzeo pol-poziciju u svom debiju u svetskom šampionatu, postavši tek drugi vozač koji to ostvario. Trka je pripala svetskom šampionu Jackie Stewartu, a 1973. je Emerson Fittipaldi odneo pobedu u završnoj fazi trke ispred Francuza Francoisa Ceverta.
Za 1974., trka je koristila brži i duži krug, koji je uključivao dve veoma brze i blago nagnute krivine, koje su vodile u deo koji je išao oko jezera, (1 km dug pravac na kraju kog je bila duga desna krivina Curvon. Nakon nje je sledio još jedan pravac od 1,4 km koji se vraćao do krivudave sekcije koja je oduvek korišćena).
Vozači su bili na punom gasu celih 45 sekundi u ovoj sekciji oko jezera i bilo je dosta preticanja. Na trci 1974. godine, domaći heroj Reutemann je skoro odneo pobedu, ali mehaničari Brabhama nisu sipali dovoljno goriva u bolid Argentinca zbog čega je odustao, a pobedu je odneo veteran Novozelanđanin Denny Hulme.
1977. je Južnoafrikanac Jody Scheckter odneo neverovatnu pobedu u prvoj trci Walter Wolf tima po izuzetno vrućem vremenu, a godinu dana kasnije je Mario Andretti započeo svoju dominaciju te sezone, vozeći za Lotus.
1979. je viđena uzbudljiva trka koja je počela velikim udesom u prve dve veoma brze S krivine. Scheckter i John Watson u Meklarenu su se sudarili i izbacili devet bolida od kojih je šest odmah eliminisano. Trku su nakon restarta većim delom vodili plavi Ligieri Francuza Jacquesa Laffita i Patricka Depaillera, ali se lukavi Reutemann, koji je tada vozio za Lotus, brzo probijao ka čelu, pritisnuo je Laffita, ali na kraju nije mogao da uhvati Francuza, pa je završio na drugom mestu.
1980. godine, vozači, predvođeni Emersonom Fitipaldijem, pokušali su da bojkotuju trku zbog lošeg stanja staze. Nova podloga je na mnogim mestima pucala zbog visokih temperatura i ekstremnog prijanjanja tadašnjih automobila zbog zemljanog efekta, a šljunak koji je izlazio iz pukotina je bio posut po celoj stazi. Trka je ipak održana nakon nekih popravki (za koje se pokazalo da nisu bile dovoljno dobre), a Australijanac Alan Jones, Nelson Piquet, Gilles Villeneuve, Laffite i Reutemann su bili u konkurenciji za najviše pozicije. Reutemann je rano odustao zbog problema sa motorom nastalih usled nagomilane trave u hladnjacima prilikom jedne ekskurzije van staze. Podloga je tokom trke nastavila da se raspada i staza je bila je zatrpana šljunkom. Jones je dva puta izletao na deonici Ombu, a prošli su ga Laffite, Villeneuve i Piquet, koji su svi imali izletanja na drugim delovima staze. Jones je ušao je u boks, očišćena je travu iz hladnjaka i vratio se na 4. mesto. On je nakon toga bio u naletu i prošao je Villeneuva i Piqueta, dok je Laffite morao da odustane zbog problema sa motorom. Australijanac je tako odneo pobedu, a iza njega su završili Piquet i Keke Rosberg, kome je to bio prvi podijum. Na toj trci je na svom debiju jedan poen osvojio i Francuz Alain Prost vozeći za Meklaren.
Trka 1981 je održana po hladnijem aprilskom vremenu i prošla je u dominaciji Brabhama. Legendarni dizajner Gordon Murray je pronašao način da zaobiđe nove propise sa hidropneumatskim ogibljenjem koje je spuštalo bolide bliže zemlji. Zahvaljujući tome su bili brži u krivinama od svih ostalih. Piquet je odneo pobedu, Reutemann je završio 2. a Prost treći.
1982. je trka trebalo je da se održi početkom marta, ali je politički sukob tokom štrajka vozača neposredno pre Velike Nagrade Južne Afrike doveo do toga da sponzori VN Argentine odustanu od trke. VN Argentine je prvobitno bila odložena pet nedelja pre nego što je trebalo da se održi, a onda je politička situacija u zemlji postala komplikovana zbog rata sa Ujedinjenim Kraljevstvom oko Foklandskih ostrva. S obzirom da je Formula 1 bila pre svega evropsko takmičenje u koje je bilo uključeno mnogo Britanskih kompanija, trka je povučena sa kalendara. Postojao je pokušaj da se održi 1986, ali se to nije dogodilo.
1995–1998
Privatni konzorcijum je kupio stazu u Buenos Ajresu 1991. godine, preimenovao je i počeo da je nadograđuje. Oni su obezbedili mesto u kalendaru sezone F1 za 1994. godinu, ali je trka (koja je trebalo da se održi u oktobru) otkazana kako bi se nastavila modernizacija. Opšti izgled nije promenjen, ali je dodata “S” šikana nazvana po Ayrtonu Senni. Korišćena je konfiguracija koja nije uključivala sekciju koja je išla oko jezera.
Ova uska, krivudava staza nije bila pogodna za bolide Formule 1 i bilo je veoma teško preći na ovu varijantu jer su krivine bile jako blizu jedna drugoj. Modernizovana Velika Nagrada Argentine se vratila 1995. godine, a pobeda je pripala Damonu Hilu, a on je trijumf ostvario i 1996. Godinu dana kasnije je Jacques Villeneuve nastavio dominaciju Williamsa i pobedio je u trci u svojoj šampionskoj sezoni.
Organizatori trke su posle toga naišli na finansijske poteškoće, a trka 1998. je bila poslednja VN Argentine. Pobedio je Michael Schumacher u Ferrariju, što je bila njegova deveta pobeda za tim iz Maranela.
Trka je bila zakazana za 1999. godinu, ali je otkazana tokom predsezone, zbog čega je u kalendaru ostala rupa od pet nedelja zmeđu prve dve runde šampionata.
