Sebastian Vettel je danas objavio svoje povlačenje na kraju sezone.
Kada je trijumfom na VN Indije 2013. godine obezbedio četvrtu uzastopnu šampionsku titulu, malo ko je verovao da je tu kraj Vettelovim impresivnim dostignućima. Forma u kakvoj se nalazio, uz fantastičan tim koji ga je pratio, nagoveštavala je da je Nemac na dobrom putu da poobara sve važnije rekorde u Formuli 1 i postane najuspešniji vozač svih vremena. Međutim, skoro deceniju kasnije možemo samo da konstatujemo da su pomenuta očekivanja definitivno bila preveliki zalogaj i nedostižan cilj za nemačkog asa. Gde je zapelo u godinama koje su usledile i dokle će trajati agonija u kojoj se Sebastijan nalazi već četvrtu godinu zaredom?
Vettelov uspon bio je zaista munjevit. Takva brzina razvoja, napretka tehnike vožnje i postizanja uspeha nisu zabeleženi u novijoj istoriji “najbržeg cirkusa“. Nemac je u elitnoj seriji automoto sporta debitovao sredinom 2007. godine, najpre kao vozač BMW Saubera na VN SAD, da bi ostatak sezone proveo u Toro Rossu. Nakon početnih dečjih bolesti karakterističnih za svakog novajliju, uz poneki solidan rezultat, usledio je takav uspon da je “Hepenhajmer“ preko noći postao velikan Formule 1. Sve do sredine 2008. Vettel nije ostavio naročito impresivan utisak, osim što je na sebe skrenuo pažnju da na njega treba računati u nekoj daljoj budućnosti. Međutim, ta budućnost bila je znatno bliža nego što se verovalo.
Druga polovina sezone bila je sjajna za Nemca – u ne preterano konkurentnom Toro Rossu počeo je redovno da beleži bodove, da bi vrhunac stigao na legendarnoj Monci. Senzacionalnom trijumfu na “magičnoj pisti“ (i to u kišnim uslovima!) sigurno da se niko živi nije nadao, pa ni sam Vettel. Posebno je impresivno bilo to što pobeda nije došla spletom srećnih okolnosti, što često zna da bude slučaj kada se radi o trijumfima “autsajdera“, već čistim tempom koji je Sebastijan prikazao. Do kraja godine, u centru pažnje našao se još jednom – na poslednjoj trci sezone, VN Brazila, kada je umalo zagorčao život tada novopečenom šampionu sveta Lewisu Hamiltonu. Ponovo po kiši.
Posle takvih izdanja, sasvim logičan korak za 2009. bio je prelazak u Red Bull, što je prirodni put svakog mladog vozača koji prikaže dobre performanse u B ekipi “crvenog bika“. Vettel, naravno, nije bio izuzetak i u Red Bullu vrlo brzo postao je redovan kandidat na pobede. Austrijska ekipa do te sezone nije važila za pobednički tim, te se od Vettela nije očekivao tako nagli uspon, ali je radikalna promena pravila pred početak nove sezone omogućila Red Bullu da stvori moćan bolid i samim tim ubrzala proces Vettelovog napretka. U 2009. Nemac je zabeležio četiri trijumfa, uključujući pobede na legendarnim stazama poput Silverstona i Suzuke i sezonu je, prilično neočekivano, završio kao vicešampion. Uprkos brzini koja je bila evidentna, Sebastijan je i dalje bio sklon nekim početničkim greškama koje su ga omele na putu da možda već te godine dođe do svog prvog naslova. Bez obzira što je Jenson Button bio konstantniji i dokopao se trona, utisak je da je Fetel bio glavna zvezda sezone. Zato su od njega i u 2010. očekivanja bila prilično visoka.
Naredne sezone, “Super Seb“ – kako su ga prozvali navijači – nastavio je gde je stao i konstantno se borio za visoke pozicije. Greške i maleri sa izuzetno brzim, ali ne baš pouzdanim Red Bullom su i dalje bili prisutni, međutim, mladi Nemac je sve prepreke uspeo da savlada i na finalnoj trci sezone u Abu Dabiju postane svetski šampion. U nimalo naivnoj konkurenciji (Fernando Alonso, Lewis Hamilton, Mark Webber, jenson Button…) Vettel je uspeo da se istakne sa pet pobeda tokom 19 trka i na kraju 2010. sebi stavi šampionsku krunu na glavu. Ujedno je osvojenom titulom postao i najmlađi šampion u istoriji sporta, što je rekord koji Sebastijan drži i dan-danas.
Nakon osvojene prve titule dalje je sve išlo kao podmazano. U 2011. Red Bullov RB7 bio je bez premca i Vettel se praktično prošetao do nove titule, ostvarivši čak 11 pobeda. Tada je već postalo jasno da je Formula 1 dobila novu veliku zvezdu, a momak iz Hepenhajma je vrlo brzo prozvan “Bejbi Šumi“. Naredne sezone nije sve bilo tako jednostavno – Fernando Alonso i Ferrari su se pokazali kao ozbiljan rival, te je bitka potrajala do poslednje trke, ali su spretni Vettel i Red Bull ponovo izašli kao pobednici – treću godinu zaredom. Tu nije bio kraj uspesima ovog tada još uvek mladog vozača – 2013. je, posle dobrog, ali ne i dominantnog prvog dela sezone, Vettel otišao na letnju pauzu kao lider u šampionatu dok su Alonso, Raikkonen i Hamilton pretili iz senke da Nemcu pomrse račune u nastavku godine. Naravno, od toga nije bilo ništa – Red Bul je pauzu sjajno iskoristio, pronašao još brzine i omogućio svom prvom vozaču neverovatno dominantan bolid. Nemački vozač je to i te kako umeo da iskoristi, te je u preostalih devet trka nakon letnjeg raspusta pobedio bukvalno na svakoj i dominantno se dokopao četvrte uzastopne titule, dok je konkurencija koja je u prvom delu sezone koliko-toliko pretila, ostala daleko “u prašini“.
Kako su se stvari samo brzo odvijale! Do juče “momak koji obećava“ praktično je preko noći postao četvorostruki uzastopni šampion, najmlađi u istoriji, sa 39 pobeda na svom kontu. Uz sve to, Sebastijan je u tom trenutku imao svega 26 godina, što je nagoveštavalo da je pred njim još mnogo pobeda i titula jer čak ni Schumacherovi rekordi više nisu delovali tako nedostižno. Istina, deo javnosti je Vettlove uspehe u izvesnoj meri osporavao – nije da nije bilo osnova za to, s obzirom da je Red Bull zaista bio moćan u periodu 2009.-2013., a treba naglasiti i da je Nemac imao potpunu podršku tima. Mark Webber bi sigurno svašta imao da kaže na tu temu, ali bez obzira na navedene okolnosti – četiri šampionske titule, sa toliko malo godina – dostignuće je vredno svakog poštovanja. Posebnu pažnju je privukao tako brz uspon do uspeha, za šta je dobrim delom zaslužan i Red Bull – Vettel i njegova ekipa su zajedno rasli i u relativnom kratkom periodu od prosečnosti se probili u sam vrh Formule 1, jer ni od austrijskog tima se, samo koju godinu ranije, ovakva dostignuća ni u snu nisu očekivala.
Oscilacije i sunovrat u hibridnoj eri
Koliko god da mu je omogućila postizanje gigantskih uspeha, komforna pozicija u Red Bullu je toliko i odmogla “Super Sebu“ jer ga nije na najbolji način pripremila za izazove koji su dolazili. Kada je sve funkcionisalo besprekorno,Vettel je bio mašina. Međutim, čim se našao pred malo većim preprekama Nemac je počeo da upoznaje i drugu stranu medalje ovog sporta. Kao da ga je Red Bull “uljuljkao“ i na neki način razmazio time što mu je sve uspehe servirao na tacni – Sebastijan se sa posledicama takvog tretmana suočio dolaskom hibridne ere 2014. godine.
Pojavom nove generacije bolida, znatno drugačije od prethodne, Vettel je morao da se prilagodi na nešto sa čime do tada nije imao dodira – morao je da promeni stil vožnje i prilagodi ga novim bolidima, što je uostalom bio izazov sa kojim se svaki vozač suočio. A Nemac se u tome nije baš najbolje pokazao. Privikavanje na novu vrstu bolida bilo je dosta turbulentnije i teže nego što se dalo očekivati. To što su Lewis Hamilton i Nico Rosberg, usled sjajnog posla koji je Mercedes uradio u pripremi za hibridnu eru, preuzeli od Vettela primat na pobede i borbu za titulu, bio je najmanji problem. Daleko veći utisak podbačaja nemačkog asa ostavio je učinak njegovog novog klupskog kolege Daniela Ricciarda, u međusezoni prekomandovanog iz Toro Rossa u Red Bull – baš kao što je bio slučaj i sa Sebom nekoliko godina ranije. Australijanac je u 2014. ostavio znatno bolji utisak i dobrano zasenio četvorostrukog uzastopnog prvaka, što je bilo veliko iznenađenje za kompletnu F1 javnost, a koliki je to šok predstavljao za samog Vettela, ne treba posebno ni naglašavati. Dovoljno je reći da je Nemac na kraju 2014. “digao sidro“ i uplovio u nove vode, a luka do koje je stigao nalazila se u – Maranelu.
Sebastijan je i dalje težio dostizanju uspeha svog idola Michaela Schumachera, tako da transfer u Ferrari nije predstavljao veliko iznenađenje – još iz doba dominacije u Red Bullu postavljalo se samo pitanje vremena kada će “Bejbi Šumi“ obući crveni kombinezon.
Iz nekog razloga, Sebastijan je u 2015. delovao preporođeno. Ostaje nejasno da li mu je samo trebalo nešto više vremena na privikavanje na novu generaciju bolida ili mu je Ferarijev SF15-T jednostavno mnogo lakše “legao“ nego RB10 koji je vozio sezonu ranije. Šta god da je bio razlog, Nemac je počeo da podseća javnost na nastupe iz svojih najboljih dana. Sa novim timskim kolegom, tada već vidno “potrošenim“ Kimijem Raikkonenom, bez problema je izlazio na kraj, a povremeno je uspevao ozbiljno da izazove i Hamiltona i Rosberga. Ipak, Ferrariju je još uvek nedostajao jedan korak da se ozbiljnije suprotstavi Mercedesu. Taj korak je, po planu, trebao da bude načinjen 2016. godine i da se Vettal, kao čovek koji je Ferrari vratio na tron, upiše u besmrtnost.
Nažalost po Seba, takav plan je ostao samo lepi san. Niti je Ferrari uradio dobar posao za 2016. (Mercedes je ostao dominantan) niti je sam Vettel bio na nivou iz prethodne sezone. Verovatno frustriran činjenicom da nije dobio “alat“ koji je priželjkivao, “Hepenhajmer“ je odvezao prosečnu sezonu sa mnogo načinjenih grešaka i bez ijedne ostvarene pobede. Ali, veliki šampioni ne posrnu posle jedne ili dve teške sezone – tako je i Vettel na svojoj misiji nastavio da radi i u 2017.
Nova sezona bila je, posmatrano iz ugla autora ovih redova, verovatno najbolja Sebastijanova godina u Formuli 1 kada su u pitanju performanse i kvalitet vožnji koje je pružio. Ferrari je od početka sezone delovao spremno da se uhvati u koštac sa Mercedesom i do letnje pauze vođena je prilično ravnopravna borba, čak toliko da je Vettel na raspust otišao sa bodovnom prednošću u odnosu na svog direktnog konkurenta za naslov – Lewisa Hamiltona. Ipak, nemačko-italijanska kombinacija ponovo je ostala kratkih rukava – tokom dve trećine sezone uspešno su se nosili sa rivalima iz Breklija, ali očito je da Ferrari nije bio u stanju da kompletnu sezonu izgura na visokom nivou. Sve što su gradili od marta do septembra, palo je u vodu tokom samo tri (uzastopne) trke. Havarije na Sebastijanovom bolidu u Maleziji i Japanu, kao i nesrećni incident sa Raikkonenom i Verstappenom na startu trke u Singapuru potpisale su smrtnu presudu vettelovim šampionskim ambicijama. Samom Nemcu se nema šta zameriti – dao je sve od sebe te sezone i dosta dobro se nosio sa Hamiltonom, ali je Mercedesova pouzdanost i uigranost ekipe odnela prevagu na Britančevu stranu. Vettelu nije preostalo ništa drugo nego da se što bolje pripremi za 2018., a tu upravo dolazimo do nekih ključnih detalja koji su odredili dalji tok Sebastijanove karijere.
Početak slobodnog pada
Ako je do tada mogao da se žali na Mercedesovu dominaciju, Vettelu u 2018. više nije imao pravo na to. Dobio je ono što mu je trebalo – konkurentan bolid koji je tokom većeg dela sezone bio čak i za nijansu bolji od Mercedesa. I upravo ta činjenica mu, lično sam uveren, sve do današnjeg dana zadaje glavobolju. Zašto?
Nemački as je dobro počeo sezonu, pobedio je na prve dve trke i generalno bio na visokom nivou sve do svog domaće trke– VN Nemačke. Par sitnijih grešaka napravio je i ranije tokom sezone, ali ona koju je načinio na vlažnom Hokenhajmu bila je daleko najveća (i najskuplja) do tog dela sezone. Da je na Vettela ostavila negativne mentalne posledice, nema nikakve sumnje – ali lično smatram da je do Sebastijanovog naglog pada u formi nakon 2018. uticao niz događaja – a ne samo jedan, gorepomenuti, koji se često pripisuje kao ključni momenat u karijeri nemačkog vozača.
Primera radi, svega sedam dana kasnije odvezao je prilično dobru trku na Hungaroringu koju je završio na drugoj poziciji, čime je okončao prvi deo sezone. Po povratku sa letnje pauze, odneo je pobedu u Belgiji i delovalo je da je nesrećni Hokenhajm makar delimično uspeo da “svari“ i da se koncentriše na nastavak sezone. Da se na tom incidentu zaustavio, možda bi se i dokopao krune u 2018. Međutim, trka u Italiji, domaća za njegov Ferrari, deluje kao prekretnica, ne samo u sezoni, već i u nastavku Fetelove karijere. Taktički traljavo odrađen start od strane Ferarija, koji je doveo do oštrog i u tom trenutku prilično nepotrebnog duela njegovih vozača, srušio je Vettelove iluzije i praktično ugasio šampiona u njemu. Način na koji je Lewis Hamilton iskoristio međusobni duel Raikkonena i Vettela u prvom krugu, te na koji je školski obišao Nemca pritom ga nateravši da napravi grešku, okrene se na stazi i padne na začelje – bio je so na ranu sa Hokenhajma. Hamilton je do kraja trke savladao i Raikkonena i kao relativni autsajder odneo veliku pobedu – to je detalj koji je promenio Vettelovu psihu i karijeru mu okrenuo nizbrdo.
Neko će se možda zapitati – a odakle takav zaključak? Odgovor pronalazim u dvema stvarima. Prva je očigledan pad Sebastijanove forme koji u 2019. godini više nije ličio na šampiona, pogotovo ne četvorostrukog, a o 2020. da ne govorimo – tu je bio senka čak i solidnog vozača. Druga stvar, koja se hronološki poklapa sa prvom, odnosi se na ponašanje Nemca i njegove izjave iz tog perioda. Kroz intervjue posle kvalifikacija i trka primetno je bilo odsustvo nekadašnjeg žara (izuzetak: VN Kanade 2019.) i nerviranja zbog poraza – Nemac se još u svojim ranim godinama u “najbržem cirkusu“ pokazao kao prilično temperamentan karakter, kao čovek koji teško podnosi poraze. Od 2019. godine Sebastijanove reakcije na neuspehe bile su znatno blaže, izrazi lica govorili su da u sebi nosi muku, ali bez uobičajenih vatrenih reakcija kakvima je do tada bio sklon. Na sve se nadovezuju i njegove, od tada, sve češće pohvale na račun Lewisa Hamiltona – često naglašavanje kako je Englez „briljantan vozač, najveći u našoj generaciji“, uz neizbežno poređenje Lewisa sa Schumacherom. Sebe je iz te priče potpuno izostavljao. Da li je Vettel, posle nekoliko teških momenata i poraza od Hamiltona, negde u svojoj glavi prihvatio saznanje da je Britanac bolji vozač od njega? Nema sumnje da je kod svakog vrhunskog sportiste prisutno ogromno samopouzdanje i verovanje da je u svojoj oblasti najbolji – međutim, kod Vettela se, od pomenutog perioda, to uopšte više ne primećuje. Nemac deluje kao da se pomirio sa sudbinom da je svoje limite dostigao. Nije mu pomoglo ni to što mu je novi timski kolega kojeg je dobio na početku 2019. – Charles – zadavao ozbiljne glavobolje gotovo redovno uspešnijim nastupima od Nemca, uprkos manjku iskustva u odnosu na četvorostrukog šampiona. Sve ovo prepoznao je i Ferari koji je vrlo brzo na mladog vozača iz Monaka bacio sve karte, a Vettela po završetku 2020. ostavio bez angažmana. Sve su glasnije bile i priče o penziji s obzirom da je Seb u međuvremenu već uveliko zakoračio u četvrtu deceniju života, ali je Vettela ipak odlučio da ostane na gridu i posle otkaza u Ferrariju, a novo odredište bio je Aston Martin. Dobar potez?
Pre svega iznuđen, treba naglasiti. Slobodnog mesta u jačim ekipama nije bilo, a od preostalih opcija Aston Martin je najviše obećavao. Ipak, na obećanjima je sve i ostalo. Brdo novca (vlasnik kanadski multimilijarder Lawrence Stroll), tehnička saradnja sa Mercedesom, dovođenje pojedinih inženjera iz nemačkog tima, Toto Wolff koji kupuje deonice Aston Martina, potpis Vettela kao četvorostrukog prvaka… Sve u svemu – mnogo pompe, a rezultata nigde. Ako se za prosečnost u kojoj se britanska ekipa nalazila tokom 2021. godine može naći opravdanje u vidu priprema za radikalnu promenu pravila koja je nastupila na kraju godine – izgovora za katastrofalan početak 2022. nema. Vettel je jednu sezonu “potrošio“ u prosečnom bolidu, pritom se mučeći i da nadigra svog timskog kolegu Lanca Strollaa, a sve u iščekivanju da će u 2022. dobiti pobednički bolid. Međutim, nakon tri trke u novoj sezoni stanje je poražavajuće – Aston Martin je jedini tim na gridu bez osvojenih bodova, a Sebastijan je čak bio prinuđen da preskoči prve dve trke u Bahreinu i Saudijskoj Arabiji usled zaraze koronavirusom. Kada se konačno pojavio na stazi, u Australiji, na treninzima i kvalifikacijama imao je mnoštvo problema sa bolidom te je zbog učestalih kvarova proveo vrlo malo vremena na stazi. Trku je okončao tako što je napravio grešku u krivini 4 i završio u zidu sa oštećenim bolidom. Zar je to početak nove sezone (potrebno naglasiti: nove ere) kojem se Nemac nadao?
Vettel ima 35 godina. U svojoj kolekciji poseduje četiri šampionske krune, ali poslednja je osvojena još 2013. godine. Tada je još vreme bilo pred njime i juriš na nove uspehe je bio moguć, a pompezno zvanje “naslednika Michaela Schumachera“ i te kako imalo smisla. Danas, devet godina kasnije, jasno je da je teret takvog zvanja bio pretežak za Vettela. Nekom ozbiljnijem poređenju sa Michaelom Schumacherom, te u međuvremenu novonastalim najuspešnijim vozačem svih vremena Lewisom Hamiltonom, ruku na srce, nema mesta. Ono što se očekivalo od njega po završetku 2013. godine nije ispunjeno. Sebastijan nije na zadovoljavajućem nivou, a trenutni angažman u Aston Martinu, kombinovan sa godinama koje su ga već sustigle, ukazuje da je njegovo vreme u Formuli 1 prošlo. Jer, sa britanskim timom, sada je jasno, ne može da postigne nikakve ozibiljnije rezultate, a ponuda jačih ekipa – nema.
Da li je 2022. “labudova pesma“ za Sebastijana u “najbržem cirkusu“? Niti forma, niti motivacija, a ni krštenica ne idu u prilog tome da biVettelov dalji boravak u Formuli 1 imao nekog preteranog smisla. Naravno, Nemac ima puno moralno i svako drugo pravo da se drži bogatog ugovora u kojem se nalazi, stečenog na osnovu svojih nekadašnjih uspeha, ali vožnja primarno zbog novca, ma koliko visoka suma bila u pitanju, isključuje sve jasne sportske aspekte i motive nastavka karijere, što rezultatski ne obećava apsolutno ništa. Iz svega navedenog, utisak je da se jedna velika, bogata i uspešna karijera polako i zvanično gasi – suštinski je ugašena još 2018. godine.
Neki veliki kambek bio bi divna priča i sa ljudske strane treba joj držati palčeve. Da li će ikada biti ispričana, ne zna se. Bilo bi pravo čudo da joj budemo svedoci. Ali i ako se ona nikada ne desi, kada budemo spuštali zavesu na Sebastijanovu karijeru, to ćemo činiti sa setom. Zato, uživajmo do kraja godine, dok smo još u prilici da gledamo “Super Seba“ na stazi. Čak i u trenutnom izdanju, vozač iz Hepenhajma oko sebe nosi auru šampiona, koja nikada ne može, niti će izbledeti, već će ga večno obasjavati podsećajući sve nas ko je i šta je i koliko smo privilegovani što smo (bili) savremenici njegove karijere, njegovih nastupa, uspona i padova…
Više ovakvih testova od strane Nikole Polića i njegovog F1 Racing Energy tima možete naći OVDE!
Od sada nas možete pratiti i na INSTAGRAMU. Vesti kao i ostale novosti možete pratiti i preko našeg Viber Public Chata klikom OVDE kao i našem forumu. Takođe zapratite našu Facebook stranicu i Twitter nalog.
