U fokusu: Hoće li Ferrari “protraćiti“ Leclerca?

Pročitajte tekst Nikole Polića.

Jean Todt, Ross Brawn, Rory Byrne, Paolo Martineli… i naravno – Michael Schumacher.

Sve što je jednoj ekipi potrebno za uspeh u “najbržem cirkusu“ sabralo se na jednom mestu početkom 21. veka, a tačka okupljanja bio je tim Ferrarija. “Propeti konjić“ je u tom periodu postao sinonim za pobede, čitava jedna era obeležena je mnogobrojnim uspesima italijanskog tima i tada je postalo veoma teško uopšte zamisliti da Ferrari nije konstantno u borbi za najviši plasman. Pobede i titule gotovo da su se podrazumevale. Ipak, tokom prethodnih petnaest godina, Ferrari je postao sve suprotno od navedenog. Aljkav, neorganizovan tim, i u najvećem broju slučajeva – sam svoj najveći neprijatelj. Za uspeh u Formuli 1 ključna su četiri faktora.

Ono što definiše pobedničku kombinaciju su sledeći činioci:
1. Brz automobil;
2. Pouzdan automobil;
3. Strateški dobro organizovana ekipa;
4. Kvalitetan vozač da isprati sve navedeno.

Naravno, u sportu je ponekad potreban i onaj peti, čuveni “faktor sreće“, ali on je retko kada presudan. Možemo da pričamo i o političkom lobiju itd…

Ferrari je početkom milenijuma imao sve navedeno.

Naravno, kako niko ne može doveka da pobeđuje, tako su i crveni iz Maranela u jednom trenutku pali sa trona – ekipa Renaulta i Fernando Alonso preuzeli su presto 2005. godine, a na njemu su se zadržali i iduće sezone. No, bez obzira na to, ni tokom tog dvogodišnjeg perioda nikome nije palo na pamet da otpisuje Ferari iz borbe za najveći ulog, niti ih je bilo koji ljubitelj “najbržeg cirkusa“ doživljavao kao gubitničku ekipu. Ferari je u periodu od 2000. do 2004. godine izgradio mit i strahopoštovanje, čitava Italija doživljavala je “propetog konjića“ kao ponos nacije, a sa uspesima ekipe iz Maranela svaki prosečni Italijan ponosno se poistovećivao.

Ni odlazak Michaela Schumachera u penziju krajem 2006. godine nije poremetio slavni italijanski tim. Na zaostavštini nemačkog asa i ljudi okupljenih oko njega Ferrari je zadržao visok nivo i tokom narednih par sezona, pa se tako posle dvogodišnjeg posta ekipa ponovo našla na vrhu – 2007. godine Kimi Raikonen je vratio vozački šampionski pehar u Maranelo, a iz kontroverznih dešavanja oko čuvene industrijske špijunaže Ferrari je kod Međunarodne automobilske federacije uspeo da izlobira i konstruktorsku titulu za zelenim stolom, na uštrb svog glavnog rivala – ekipe Meklarena.

Naredne sezone vozačka titula je izostala, ali je konstruktorska odbranjena – i tu bi bio kraj Ferarija kakav smo znali u prethodnim godinama. U međuvremenu je ekipu napustio veliki broj ljudi koji je učestvovao u izgradnji ove imperije (svaki iz svojih razloga), a kormilo je od Jeana Todta preuzeo Stefano Domenicali.

Upravo posle navedenih promena počinju problemi. Iako je na stazi, makar s vremena na vreme, i dalje delovao prilično pristojno i konkurentno, italijanski tim više ni u jednom trenutku nije posedovao sve faktore koji su ključni za uspeh nekog sportskog tima. Posebno su postali uočljivi problemi u garaži – ovo polje je u nekom ranijem periodu perfektno funkcionisalo i Ferrari je po strateškim snalažljivostima i umeću postao posebno prepoznatljiv i poštovan u F1 svetu. Od 2008. godine, situacija je dobila veleobrt.

Godine lutanja u eri Fernanda Alonsa 2010.-2014.

Kada u svojim redovima tokom punih pet godina imate dokazanog velemajstora kao što je “Matador iz Ovijeda“ – i tih pola decenije ne iskoristite da se dokopate makar jedne šampionske titule – to je, nesumnjivo, jasan signal da niste na potrebnom nivou. Španac je vozio izuzetno dobro, bolje nego ikada u karijeri, ali ni njegova briljantna izdanja niti bezrezervna podrška drugog vozača ekipe Felipea Mase nisu bili dovoljni da Ferrari vrate na tron. Tokom većeg dela perioda boravka Alonsa u italijanskom timu, “propeti konjić“ je, pre svega po performansama, zaostajao za svojim tada glavnim rivalima – ekipama Red Bulla, pa čak i McLarena. Problema je znalo da bude i u odabiru taktike (treba li bolji primer od Abu Dabija 2010.?) i čak ni vozač takvog kalibra kakav je Fernando nije mogao da nadomesti sve “brljotine“ kojima je Ferrari bio sklon u to vreme. Stefano Domenicali nije se pokazao kao dobar lider, a to nije bio slučaj ni sa ostalim ljudima koji su zauzimali najvažnije pozicije unutar tima. Ono što je Ferrariju dobro išlo od ruke i zamalo im donelo i šampionsku titulu 2012. godine bila je hvale vredna pouzdanost bolida, ali avaj – nedostajalo je brzine i bolje organizacije, Španac je u borbi sa Sebastijanom Vettelom ostao kratak za tri boda – “samo tri boda?“ Da, što je bilo sasvim dovoljno da ponesete epitet poražene ekipe. Tako blizu, a opet – tako daleko.

Fetelovi uzaludni pohodi na titulu – ko je kriv za neuspeh?

Za svoj rođendan, leta 2013. godine, na pitanje čelnika ekipe iz Maranela šta želi da dobije na poklon, Alonso je kao iz topa odgovorio – bolid RB9 (Red Bullov model koji je austrijska ekipa koristila te sezone i prošetala se šampionatom). Nezadovoljstvo španskog vozača zbog izostanka “alata“ koji mu je bio neophodan za osvajanje trofeja dovelo je do sve češćih sukoba sa čelnicima ekipe. Početkom 2014., posle lošeg početka sezone, Domenicali je smenjen sa funkcije šefa tima, a privremenu zamenu Italijani su našli u Marcu Mattiacciju. Novi lider ekipe nije imao volje da trpi Fernandovu frustraciju i dve strane su se razišle krajem godine. Mattiacci je bio zagovornik dovođenja Sebastijana Vettela iz Red Bulla, a nemački vozač, već odavno “kršten“ kao “Schumacherov naslednik“, nikada nije krio ambiciju da izvede ono što je njegov idol činio početkom milenijuma. Poziv Ferrarija Nemac nije odbio i tako je “propeti konjić“ u liku četvorostrukog svetskog šampiona dobio novog lidera u pohodu na tron.

Mattiacci je, nakon odrađenog tranzicionog mandata, kormilo Ferarija prepustio temperamentnom Maurizio Arrivabeneneu koji je postao novi šef ekipe i koji je slavni italijanski tim trebalo da konačno vrati na vrh Formule 1.

U međuvremenu se u tim vratio i Raikonen, poslednji Ferarijev šampion, ali je njegova uloga, iz više razloga, postala zanemarljiva za eventualne Ferrarijeve uspehe. Vettel je bio neosporna prva violina tima i od njega se očekivalo da učini ono što Alonso nije uspevao godinama unazad.

Usled upravo uspostavljenje dominacije Mercedesa, koji se najbolje pripremio za dolazak hibridne ere 2014. godine, uspeh Sebastiana i Ferrarija nije mogao da dođe preko noći. Tokom prve dve sezone saradnje, italijanski tim i njihov prvi vozač zadovoljili bi se i po kojom ostvarenom pobedom, svesni da je za građenje ekipe koja bi mogla Mercedesu stati na crtu potrebno određeno vreme. Prvi naznaci da je “propeti konjić“ spreman za borbu sa “srebrnom strelom“ pojavili su se 2017. godine. Ferrari je sa brzim automobilom SF70H i Vettelom koji je vozio u odličnoj formi ušao u sezonu na način koji je i priželjkivao – posle uvodnih šest trka, nije bila vidljiva nikakva prednost ekipe Mercedesa u performansama, a Vettel je u tom periodu zabeležio tri pobede i tri druga mesta. Usled izvesnih kikseva Lewisa Hamiltona (lidera Mercedesovog projekta) Vettel je uspeo da ostvari lepu zalihu u odnosu na britanskog asa i sve što se u to vreme dešavalo ukazivalo je na to da bi na čelu moglo doći do promene i da bi se Vettel na njemu mogao obreti prvi put posle deset godina. Ipak, to se nije desilo, a razlozi su postali evidentni u poslednjoj trećini sezone, koja je i potpisala smrtnu presudu šampionskim ambicijama italijanskog tima.

Da je sezona trajala 12, umesto 20 trka, Ferrari bi se vrlo moguće i izborio sa Mercedesom i zaseo na tron. Međutim, ekipa još uvek nije bila spremna da izgura čitavu godinu na visokom nivou – Vettel je dao sve od sebe, bolid je bio brz tokom cele godine, ali ovoga puta, tim iz Maranela pao je na pitanju pouzdanosti. Sezona je bila preduga za paket koji je Ferrari spremio i Italijani nisu izdržali do kraja – u Maleziji je počelo sa prvim kvarovima, a sa time se nastavilo i u Japanu, što je Mercedes rutinski iskoristio da nastavi svoj niz osvajanja titula. Lewis Hamilton bio je lišen kvarova, a svojom sigurnom vožnjom nije sebi dozvolio niti jedan veći kiks – Englez je svih dvadeset trka završio među osvajačima bodova i to je odnelo prevagu na njegovu stranu. Vettel i Ferrari su novu šansu morali da potraže 2018. godine.

To su i učinili – i ponovo ostali praznih šaka. Ali, za razliku od ranijih godina, ovoga puta je prvi vozač ekipe bio najslabija karika. Iako su imali i brz i pouzdan bolid, koji je tokom većeg dela sezone, čini se, čak bio i bolji od Mercedesa, Italijani su i ovu priliku prokockali, a odgovornost najviše leži na Vettelu koji nije bio na nivou iz prehodne sezone. Serijom grešaka koje je načinio tokom sezone (Azerbejdžan, Francuska, Nemačka, Italija, Japan…) praktično je samog sebe lišio prilike da se dokopa pete krune u karijeri. Istina, u par navrata mu ni ekipa svojim pomalo čudnim strategijama nije u potpunosti pomogla, ali utisak je da bi svi propusti Ferrarija bili nadoknađeni da je Sebastijan bio na nivou iz svojih najboljih dana. Bilo kako bilo, ni pomenute sezone “propeti konjić“ nije uspeo da sklopi kompletan mozaik činilaca koji donose uspeh, te se “suša“ nastavila i jedanaestu godinu zaredom.

Ceh je platio Arrivabenene, čiju je ulogu preuzeo Matija Binotto – čovek koji u ekipi boravi još iz ere Michaela Schumachera.

Ta 2018. godina ujedno je bila i poslednja u kojoj je Ferrari bio konkurent za titulu, s obzirom da su od 2019. do kraja 2021. bili daleko od vrha i tek u par navrata su uspevali da dođu do poneke pobede. Najzaslužniji i za te retke momente radosti u Maranelu bio je Charles Leclerc, momak koji se Ferrariju pridružio upravo početkom 2019. godine i koji je tekuće 2022. nova uzdanica italijanskog tima, a o čijem će liku i delu više reči biti u nastavku teksta.

Charles Leclerc – budući šampion ili nova “potrošena roba Ferrarija“?

Vozač iz Monaka danas je vođa Ferrarija, neko koga je i Binotto označio kao “narednog Ferarijevog šampiona“. Po scenariju Ferrarija, pomenuti plan trebalo je da bude ostvaren tokom 2022., ali je veliko pitanje da li će to biti slučaj. Gde (ponovo) zapinje kada je reč o italijanskom timu?

Charles Leclerc je rođen 16. oktobra 1997. godine u Monte Karlu. Posle početnih (prilično uspešnih) koraka u kartingu kojim je počeo da se bavi 2005. godine i brojnih osvojenih titula, na veliku pozornicu prvi put je stupio 2015. godine. Te sezone obreo se u Evropskoj Formuli 3 i u debitantskoj sezoni zabeležio četiri pobede, što ga je dovelo do četvrtog mesta u generalnom plasmanu vozača. Sledeći korak bila je GP3 serija (današnja Formula 3) koju je Monačanin pokorio kao ruki. Svoj munjevit uspon nastavio je i u 2017. godini kada se, takođe kao novajlija, prilično ubedljivo dokopao titule u Formuli 2, usput postavši polaznik Ferrarijeve akademije. Već tada je bilo jasno da je reč o vanserijski talentovanom vozaču, a Ferrari ga je svakako imao u svojim planovima za nadolazeći period.

Sposobnost da se godinu za godinom osvajaju titule u F3 i F2 je u gotovo 100% slučajeva garancija da je pred vama veoma obećavajuća karijera. Primera radi, na isti način tekao je i razvojni put Lewisa Hamiltona, danas sedmostrukog svetskog šampiona i statistički najuspešnijeg vozača svih vremena, a isto dostignuće pošlo je za rukom i Georgeu Russellu – još jednom supertalentovanom vozaču od koga se u budućnosti jako mnogo očekuje. Stoga je angažman u Formuli 1 bio sasvim logičan nastavak Leclercove avanture. Početkom 2018. Ferrari mu je obezbedio trkačko sedište u Sauberu – svojoj tzv. “B“ ekipi, a Charles je priliku u potpunosti iskoristio. Svog znatno iskusnijeg timskog kolegu Marcusa Ericssona u kvalifikacijama je porazio sa ubedljivih 17-4, a i bodovni saldo bio je sve samo ne mršav. Švajcarska ekipa nije posedovala naročito konkurentan bolid, ali je Monačanin iz istog izvlačio apsolutni maksimum. Stoga, nije bilo preveliko iznenađenje što se u Hinvilu zadržao samo jednu sezonu – već sredinom 2018. najavljeno je da će se Leclerc pridružiti Sebastijanu Vettelu u Ferrariju već od 2019. godine.

Ovakav potez Ferarija bio je pun pogodak. Charles je od samog početka pokazivao izvrsne performanse, a nadomak svoje prve pobede u “najbržem cirkusu“ nalazio se već u svojoj drugoj trci za volanom Ferrarija. Ipak, pogonska jedinica “propetog konjića“ nje izdržala do kraja trke u Bahreinu i već viđena rutinska pobeda otišla je “u vetar“. U nastavku sezone, Leclerc se ipak upisao u pobednike – najpre na legendarnoj stazi Spa Frankošamp u Belgiji, a potom i pred svojim domaćim Tifozima u Monci sedam dana kasnije. Možda se tu niz pobeda ne bi zaustavio da Ferrari nije patio od stare boljke – neorganizovan tim, gomila taktičkih grešaka… Leclerc je izvezao mnogo dobrih trka u svojoj prvoj godini u Maranelu, uz poneku početničku grešku, tipičnu za svakog novajliju. Do titule nije mogao, jer je Ferari ponovo izgubio priključak za Mercedesom, ali je sezonu završio na četvrtom mestu u plasmanu vozača – ispred svog timskog kolege, četvorostrukog svetskog šampiona Sebastiana Vettela.

Naredna 2020. godina bila je užasna za Ferari, najgora u proteklih 40 godina i Leclerc nije imao mnogo prostora za manevar. Odvezao je neke dobre trke, ali i napravio nekoliko većih grešaka tokom sezone u želji da izvuče što više tempa iz tromog SF1000. Sezonu je završio bez pobede, sa tek par osvojenih podijuma i kao osmoplasirani vozač na kraju sezone – ali ponovo ispred Vettela, i to poprilično ubedljivo.

Nemac je na kraju sezone napustio tim, a Charles je dobio novog kolegu u vidu Carlosa Sainza.

2021. godina bila je prelazna za Ferrari. Praktično sav razvoj usmeren je na 2022. kada su na snagu stupila nova pravila. Najave iz Ferrarija bile su pozitivne i krajnje optimistične, te je javnost sa nestrpljenjem očekivala početak nove ere u kojem je videla najbolju šansu da se najpopularnija ekipa u Formuli 1 dokopa vrha.

Svedoci smo da je 2022. krenula odlično po italijanski tim, ali da je u međuvremenu pošlo po zlu. Sezona je otvorena na najbolji mogući način – dvostrukom pobedom (trijumf Leclerca i drugo mesto Carlosa Sainza), dobar ritam preneo se i na narednih nekoliko trka gde je Ferrari očigledno bio najbrži tim na gridu (doduše, sa blagom prednošću u odnosu na Red Bull), ali od trke u Barseloni Ferrari je kao Titanik. Da je bolid veoma brz – činjenica je. Da je Charles Leclerc vozač koji je sposoban da vrati pehar u vitrine Maranela – postaje sve izvesnije (Sainz, ruku na srce, takav utisak do sada nije ostavio). Ali, taktičke brljotine poput one načinjene u Monaku, kao i nepouzdanost koja prethodnih nekoliko godina gotovo da nije postojala kod Ferrarija, a sada se ponovo vratila – izokrenula je šampionat. Situacija je teška pošto je rival vrlo ozbiljan – moćna i odlično organizovana ekipa Red Bulla, predvođena sjajnim Maxom Verstappenom, aktuelnim svetskim prvakom. Iako i austrijska ekipa ima svoje probleme, pre svega sa pouzdanošću, na drugim poljima tim iz Milton Kinsa ne greši i nakon devet trka ima lepu prednost u obe konkurencije. Sezona je duga, još ništa nije završeno, ali sve što Ferrari čini sa Leclercom opasno deluje kao “već viđeno“, još iz vremena kada su se Italijani uzdali u Fernanda Alonsa i Sebastiana Vettela, a Španac i Nemac ostajali praznih šaka – izuzev 2018., nikada svojom krivicom.
Tako smo u situaciji da je “propeti konjić“, ne tako davno strah i trepet u Formuli 1, bez titule punih 15 godina. U pomenutom periodu kroz tim su prodefilovali vozači o čijem angažmanu većina drugih ekipa može samo da mašta. Ali uzalud – titule nema pa nema. Pet godina “staža“ Fernanda Alonsa u Maranelu i za godinu dana duži boravak Sebastiana Vettela u ekipi nisu bili dovoljan recept za uspeh. Škripalo je na drugim poljima – čitavih 11 (!) godina u nizu.

Stariji Tifozi odlično pamte period od 1979. do 2000. godine kada je njihov tim postio duže od dve decenije. Ipak, nakon toga sve se bogato vratilo. Trenutna suša traje još malo pa toliko, a šta će uslediti nakon toga? Istorija će se ponoviti? Ili neće

Ferari novu šansu koju ima sa Leclercom ne bi smeo da propusti. Ekipa je jezivo blizu vrha, a čini se da bi jedna titula i te kako pozitivno psihološki uticala na čitavu fabriku i odagnala opterećenje koje svi zaposleni u Maranelu nose na svojim plećima usled višegodišnjih neuspeha. Ipak, samoubilačke strateške greške poput one sa VN Monaka morale bi da postanu prošlost, a motori ne bi smeli da pucaju kao eksplozivne naprave. Jer, kvalitetan vozač i brz automobil nisu dovoljni – svi faktori moraju biti pokriveni, a Ferrari u ovom trenutku, kao uostalom i godinama unazad, ne deluje kao sposoban da ih ispuni. Na Italijanima je da nas demantuju.

Više ovakvih testova od strane Nikole Polića i njegovog F1 Racing Energy tima možete naći OVDE!

Od sada nas možete pratiti i na INSTAGRAMU. Vesti kao i ostale novosti možete pratiti i preko našeg Viber Public Chata klikom OVDE kao i našem forumu. Takođe zapratite našu Facebook stranicu i Twitter nalog.