Kako je od 2008. na ovamo najslavniji F1 tim krenuo stazom koja ne vodi uspehu – titulama.
Nakon dominacije sa početka milenijuma, Ferari je od 2009. prosto zaboravio kako izgleda bti prvi u obe kategorije F1. Iako se mnoge zasluge za to pripisuju menadžmentu, vozačima pa i politici tima, prava istina je zapravo između – Ferari je upropastio sam sebe.
Kada je odvežen zadnji krug u Interlagosu 2008, i kada je pobednik trke Felipe Masa saznao da je ostao bez titule za jedan poen, svi su bili ubeđeni da će iduće godine Ferari uzvratiti udarac žestoko. Međutim, to se nije dogodilo. Tim je bio previše fokusiran na odbranu konstruktorske i osvajanje vozačke titule, pa je Ferari F60, bio totalni fiasko. Samo ime bolida je trebalo da asocira na 60. godišnjicu učestvovanja u F1, i da koliko-toliko navijače Ferarija odobrovolji nakon infarkt završnice 2008. Na žalost, jedna pobeda, povreda Felipea Mase, osvajanje prvih poena tek na 4. trci sezone i generalno nekonkurentan automobil je sve po čemu će se pamtiti F60. Zapravo, posledica toga nisu bila pravila koja su išla na ruku bolidima sa duplim difuzorom, već Ferarijeva nespremnost i premalo vremena za razvoj bolia. I mi se prvi put tu susrećemo sa izrazom koji postaje karakterističan za Ferari – fokusiramo se na sledeću sezonu.
Sustinski gledano, od ekipe iz Maranela se uvek očekuje nabolje. Zatim se očekuje da vozači budu na visinama zadatka ili da uvek jedan bude dominantan a drugi pomoćnik. Kada je 2007. Kimi Raikonen stigao u tim, i pobedio na prvoj trci dominantno, nekako se i prirodno namestilo da on bude taj koga će tim podržati. Uostalom, on je i doveden da zameni Mihaela Šumahera i da pokuša da vrati slavu u Maranelo, otetu pre dve godine od strane Alonsa i Renoa. Te 2007. i 2008, timu je uspelo da se vrati na vrh sa osvojene tri titule – dve konstruktorske i jednom vozačkom. Ali tada stvari zapravo kreću na dole – kada je Žan Tod objavio da se povlači sa mesta glavnog čoveka tima 2008, i Ros Bron je najavio godinu pauze 2006. Iako 2007. bez Brona, Ferari osvaja titulu sa manje-više istim ljudima sa kojima je dominirao na početku milenijuma. Tehnički deo tima i dalje sačinjavaju Rori Birn, Aldo Kosta, Žil Simon, Kris Dajer. Iako ga mnogi smatraju glavnim krivcem za ovaj pad, Stefano Domenikali je u ovom periodu bio desna ruka Žana Toda sve do 1. januara 2008. kada je postao njegova zamena.
Iako gledano sa strane to deluje kao prevelika promena, to ona zapravo nije ni bila. Tod odlazi tek 2009, ali ne obvalja za to vreme nikakvu izvršnu funkciju. Problem počinje da se formira na stazi i van nje, donošenjem nekih odluka koje su prvo poremetile vozača br.1 Kimija Raikonena i dovela da on napusti Ferari pre isteka ugovora. Masa je postao br.1 2008, ali njegova slava je kratko trajala, kada je 2009. doživeo ozbiljan udes.
Kako i zašto je Ferari, tj. tadašnji predsednik Ferarija Luka Di Montecemolo odlučio da Kimija Raikonena skloni, ostaće misterija barem još neko vreme, ali činjenica je da i Finac nakon osvajanja titule nije bio toliko raspoložen da je brani. Međutim, sezona 2009. pokazaće da nije baš bilo tako i da je Kimi hteo još jednom da se okiti naslovom prvaka ali da mu je konstantno tadašnji tehnički savetnik Mihael Šumaher pravo začkoljice. Na žalost, nikada nećemo moći da čujemo od samog Šumahera šta se zapravo dogodilo te godine ali Di Montecemolo kao i Raikonen moćiće da jednog dana ozbiljno demistifikuju ovaj period.
I tu zapravo kreću kola nizbrdo…
(Nastaviće se….)
